ПОДСЈЕТНИК...Седмог маја у Калкути (Индија) рођен је Рабиндранат Тагоре (1861-1941), „бенгалски песник, писац, композитор и сликар.

ПОДСЈЕТНИК...Седмог маја у Калкути (Индија) рођен је Рабиндранат Тагоре (1861-1941), „бенгалски песник, писац, композитор и сликар. Син Дебендраната Тагора, објавио је неколико збирки поезије , укључујући и 'Манаси' ('Отеловљење ума'), коју је објавио у двадесетим годинама. Његову каснију верску поезију Запад је упознао захваљујући збирци 'Градинар' (1912).

На путовањима и предавањима по свету упознавао је Запад с индијском културом и обрнуто. Свим срцем залагао се за независност Индије; у знак протеста против масакра у Амрицару, вратио је чин витеза који је примио 1915. године. Основао је експерименталну школу у Бенгалу, где је покушао да споји источну и западну филозофију; она је прерасла у Универзитет Вишва-Барати (1921). Године 1913. добио је Нобелову награду за књижевност.“ („Енциклопедија Британика : сажето издање : Т-Ф“, Београд, 2005, стр. 8).

            Јован Пејчић у књизи „Култура и памћење : Београд у историји и литератури“ („Стубови културе“, Београд, 1998), чијим предњим коричним листом је илустрован текст овог подсјетника, пише о пјесниковом боравку у Београду: „У Београд је Рабиндранат Тагоре допутовао у недељу 14. новембра 1926. године, нешто после 22 часа, возом који је из Загреба кренуо 13 сати... Од часа када је Тагоре ушао у Краљевину Југославију, штампа је чинила све да од његове посете Београду направи културни догађај првога реда. На страницама дневних листова ('Време', 'Политика', 'Правда', 'Новости', 'Самоуправа') и ревијалних гласила ('Илустровани лист', 'Недељне илустрације'), као и часописа разне провенијенције, књижевних, верских, образовних, општекултурних и друштвених ('Српски књижевни гласник', 'Мисао', 'Вера и живот', 'Просветни гласник', 'Страни преглед'), о аутору 'Градинара' и 'Гитанђала' писало се из дана у дан, бележен је сваки његов корак, сусрет, посета, свака изговорена реч... Пожутели листови београдске штампе чувају мисли Тагорине о суморној будућности Европе, чију цивилизацијску основу опасно гуше фашизам, бољшевизам и бројни национализми; о борби ненасиљем, о Толстоју, о Гандију; о Србима и потреби да се суштинскије ослањају на сопствену историју, традицију, мит...Упоређивао је будизам и хришћанство, износио претпоставке на темељу којих би се могле постепено спајати европска и оријентална култура... Тагорина реч, његова духовна и политичка уверења, свет из ког је дошао – постали су на тај начин, доступни сваком читаоцу наших новина... Прво своје предавање у Београду – чија тема бејаше колико општа, толико обавезујућа и опомињућа: 'О савременој цивилизацији' –  Тагоре је, дакле, одржао у понедељак 15. новембра... Свечана дворана Универзитета била је дупке пуна много пре почетка предавања. Не само у вестибилу Универзитета, и пред зградом се тискала огромна маса света... Тагоре је стао за катедру, и сала се проломила од одушевљеног пљеска. А кад је наступила тишина и Тагоре се обратио публици, када је на 'одличном енглеском са лаким егзотичним нагласком' почео да говори, налазећи извесну вишу симболику у двосмислености ситуације у којој су се затекли и он и слушаоци: јер ће на језику који није његов матерњи беседити људима којима енглески такође није матерњи језик – у том су се тренутку, после те прве Тагорине реченице, са галерије зачули звиждуци. И одјекнули су повици: 'Доле Тагоре!' 'Живео Ганди!' Па су међу узрујану публику полетели многобројни леци у којима се  – како је забележио репортер 'Времена' – 'на енглеском и српском, под потписом Љубомира Мицића и Бранка Ве Пољанског, Тагоре назива најпогрднијим именима'... а оштро [му се] замера што није својевремено пришао Гандију... Иступ београдских авангардиста 'Време' назива скандалом. Збивања на галерији 'Правда' означује просто 'као неку демонстрацију једне групе зенитиста'. За 'Политику' је, опет то инцидент који је приредила 'групица уображених хипермодернистичких песника'...“

            Књигу „Национализам“ коју је написао Рабиндранат Тагоре, а чија насловна страна такође илуструје овај подсјетник, тридесетих година прошлог вијека, у својој личној библиотеци имао је добојски библиофил Данијел Конзани. Конзани је на маргинама књиге забиљежио да је књигу добио 1.9.1927; први пут прочитао 11.12.1957, а други пут 12.10.1958. године. Ова књига данас се чува у Библиотеци Данијела Конзанија у оквиру Збирке старе и ријетке књиге Народне библиотеке Добој.

            Пјесма „Чезнем да ти кажем“, коју рецитује Зринко Капетанић, доступна је на његовом јутјуб-каналу (Поезија): https://www.youtube.com/watch?v=G_y02w5M8Bw.

            На данашњи дан рођен је Гари Купер (1901-1961), „северноамерички филмски глумац наглашене индивидуалности; снимио 84 филма. Главни филмови: 'Закон Дивљег запада', 'Наредник Јорк', 'Коме звоно звони', 'Тачно у подне', 'Вера Круз', 'Пријатељско убеђивање', 'Љубав по подне', 'Дрво за вешање' и други. Добио неколико Оскара за глуму.“ („Мала енциклопедија Просвета“, Том 2,  Београд, 1978, стр. 359).

            У „Филмској енциклопедији : А-К“ (ЈЛЗ „Мирослав Крлежа“, Загреб, 1986, стр. 225), поред осталог пише: „Prvu veću ulogu dobiva 1926. u Goldwynovoj produkciji 'Dobitak Barbare Worih' H. Kinga, sa V. Banky i R. Colmanom. Film je postigao velik uspjeh, omogućio Cooperu potpis ugovora s kompanijom Paramount i označio početak karijere jedene od najvećih hollywoodskih zvijezda svih vremena. Visok, naočit i šutljiv, blagog osmijeha i poštenjačkog lica, svojom je iskrenošću, odmjerenošću i hladnokrvnošću odmah naišao na odziv publike; tako je i postao utjelovljenjem jakoga i smirenog junaka, tipičnog čovjeka od akcije. Iako mu je ime vezano uz akcione i pustolovne filmove (osobito vesterne), Cooper se, zbog pomalo nespretnih manira, stidljivosti i oklijevanja, krajem 30-tih i početkom 40-tih godina iskazao idealnim tumačem uloga momka iz susjedstva u filmovima E. Lubitscha, F. Capre i H. Hawksa. U početku ga kritika nije uzimala ozbiljno, pa je pozornost privlačio više svojim ljubavnim pustolovinama (C. Bow, L. Velez, E. Brent i dr.) nego li glumačkim umijećem... Na samom početku II svjetskog rata tumači lik legendarnog američkog vojnika iz I svjestskog rata u 'Naredniku Yorku' (1941) H. Hawksa, za koju je nagrađen svojim prvim Oscarom... Nakon rata, prebrodivši kraći zastoj u karijeri, u doba hladnog rata tumači odvažne i nepokolebljive junake u vesternima, tako u 'Zadatku kapetana Wyatta' (1951) R. Walsha, u filmu 'Točno u podne' (1952) F. Zinnemanna (za tu ulogu osvaja i drugog Oscara), 'Đavolovu vrtu' (1954) H. Hathawaya i 'Vera Cruzu' (1954) R. Aldricha. Sa smanjenjem međublokovske zategnutosti ponovno se vraća komediji osobito uspješno kao kveker u 'Prijateljskom uvjeravanju' W. Wylera. Pred kraj života počinje igrati postarije ljude, npr. vremešnog ljubavnika A. Hepburn u 'Ljubavi poslijepodne' (1957) B. Wildera, a zapažene su i njegove ineterpretacije turobnih ličnosti, kao u psihološkoj drami 'Ulica North Frederick br. 10' (1958) A. Manna. Pred smrt dobio je i trećega specijalnog Oscara. Nastupio je u ukupno 97 filmova.“

            Факсимили плаката Куперових филмова „Дошли су у Кордуру“ (продукција „Колумбија филм“, дистрибуција „Македонија филм“, Скопље) и „Задатак мајора Лекса“ (продукција Warner Bros (WB), дистрибуција „Морава филм“ Београд) илуструју данашњи подсјетник.

Трејлер из филма „Тачно у подне“ може се погледати на јутјуб-каналу (Movieclips Classic Trailers): https://www.youtube.com/watch?v=g9CR_tib0CA.