ПОДСЈЕТНИК...Првог маја рођен је филозофски писац Милан Кангрга (1923-2008), „проф. Филоз. Факултета у Загребу.

Првог маја рођен је филозофски писац Милан Кангрга (1923-2008), „проф. Филоз. Факултета у Загребу. Основна тематика његових критичких и студиозних радова обухваћа филозофску етику, онтологију и естетику. Запажене су његове анализе њемачке класичне филозофије и Маркса, а напосе проблематике човјека, праксе, слободе, отуђења и идеологије.

Познат је његов реферат на Бледском савјетовању југославенских филозофа, у којем је подвргао, с марксистичких позиција, оштрој критици теорију одраза. По Кангрги 'повијесна пракса или човјек као повијесно практично биће производи и природу и то дијалектичко кретање природе и хисторије мијењајући је, односно хисторије као природног процеса развоја. Та се пак природно социјална самониклост мора према Марксу увијек изнова револуционирати, да би и човјека и свијета као његова – уопће било.' Кангргин филозофски напор смјера и на то да покаже немогућност Марксове и марксистичке етике. Глав. дјела: 'Рационалистичка филозофија' (у 'Филозофској хрестоматији', МХ, 1957), 'Етички проблем у дјелу Карла Маркса' (1963), 'Етика и слобода' (1966), 'Размишљања о етици' (1970), 'Смисао повијесног' (1970), 'Човјек и свијет' (1975).“ (Данко Грлић: „Лексикон филозофа“, „Напријед“, Загреб, 1983. стр 202).

            Кангрга је био један од оснивача Корчуланске љетне школе и члан редакције часописа „Праксис“. У књизи „Contra fatum : случај групе професора Филозофског факултета у Београду : 1968-1988“, „Младост“, Београд. 1989), Небојша Попов на стр. 9-10. пише: „Овде је реч о једном од критичких становишта које је у основи, инспирисано Марксовом дијалектичком методом критике политичке економије, идеологије и државе као битних ограничења човекове слободе и доприносу пројектима револуционарног преображаја капитализма. Поменуто становиште је педесетих и шездесетих година заступао широк круг интелектуалаца, у првом реду у филозофији и социологији, углавном окупљених око часописа 'Praxis' (1964-1974) и 'Философија' (нова серија, 1967-1974), делотворних у научним и образовним установама, националним и интернационалним, каква је, рецимо, Корчуланска летња школа (1963-1974). Као преломни тренутак за обликовање овог становишта обично се узима Бледско саветовање југословенских филозофа и социолога (1960), на којем је дошло до темељите критике и одбацивања стаљинског канона револуције и социјализма ('истмата' и 'дијамата'). У тој духовној оријентацији обновљена је категорија слободе дуго запостављена у теорији и науци, а као 'нови кључ' за разумевање Маркса узета је и његова (и Енгелсова) идеја да је 'слободан развој сваког појединца услов слободе за све'.“

            Небојша Попов је у својој претходно поменутој књизи, на стр. 323. објавио и писмо загребачких професора Бранка Бошњака, Данка Грлића, Милана Кангрге и Гаје Петровића, од 16. фебруара 1981. године, упућено највишим инокосним органима Федерације и СР Србије, као и декану београдског Филозофског факултета. Писмо је сљедећег садржаја: „Поштовани другови, обраћамо се Вама“ са жељом да се исправи  поновна неправда, која је нанијета нашим колегама из Београда, одлуком да им престане радни однос на Филозофском факултету. Тиме су погођени слиједећи наши другови, филозофи и социолози: др Загорка Голубовић, др Михаило Марковић, др Драгољуб Мићуновић, др Небојша Попов, др Светозар Стојановић, др Љубомир Тадић и др Миладин Животић. Ми смо на приједлог Филозофског факултета у Београду (1974) били у комисијама које су поднијеле своје извјештаје о њиховом стручном, научном и друштвено-политичком раду. У тим извјештајима било је предложено да осмеро колега (тј. поред наведених још и Триво Инђић), треба да остану на Факултету. Но они су ипак административним путем били уклоњени, што је током протеклих година донијело многе неповољне посљедице и штетило угледу наше земље. Ми и данас остајемо код свог мишљења и сматрамо да би њима требало омогућити да раде као наставници. Молимо Вас да са своје стране допринесете позитивмом рјешавању тог немилог случаја.“

            Данашњи подсјетник илустрован је предњим корицама часописа „Праксис“ (број 2, 1966) и Кангргине књиге „Пракса, вријеме, свијет“ (Нолит, Београд, 1984), а његова размишљања на тему: „Филозофе, шта мислиш?“, доступна су на јутјуб-каналу (Rory Marino): https://www.youtube.com/watch?v=gl_rahcjDWw.

Композитор, музички писац, педагог, академик САНУ, Енрико Јосиф је на данашњи дан 1924. године „рођен у Београду где је завршио музичку академију на којој је сада професор. Ствара у синтези интелектуалног и емоционалног те постиже импулсивну сонорност, снажан ритам и интензивну звучност. Дела: оркестарска 'Симфонија у једном ставу', 'Лирска симфонија', 'Sonata antica'; кантата 'Рустикон', драмски летопис 'Стефан Дечански', камерна 'Сновиђења', 'Дивертименто'; балет 'Птицо, не склапај своја крила' и др. Добио Седмојулску награду 1960. године.“ .“ („Мала енциклопедија Просвета“, Том 1,  Београд, 1986, стр. 994). Умро је 13. марта 2003. године.

Душан Плавша у књизи „Музика : прошлост, садашњост, личности, облици“ („Нота“, Књажевац, 1981), стр. 259. износи мишљење: „Композитор Енрико Јосиф испољава наклоност према полифонији и монументалним вокално-инструменталним формама...“

„Поред јеврејског, народ који има страховиту одговорност, управо за близину Божјег имена, нека ми се не говори о национализму или било шта томе слично хтели ми или не хтели, јесте српски народ, страдалачки народ. Он се мора присетити да не сме никада напустити ту дивну одговорност коју има, и чини ми се да управо на чудесан начин, губљење Косова у државотворном смислу, он добија чудесно ново осећање саборности и велике одговорности коју има. Та два народа, говорим сад о Европи, два најстрадалнија европска народа, по мени су позвани да буду најближа један другоме, да укину све предрасуде које су се дешавале и дешаваће се до краја времена“, рекао је Енрико Јосиф (https://iskra.co/srbija/enriko-josif-o-srbima-preko-stradanja-do-spasenja/).

Његова шира елаборација о заједничкој судбини Јевреја и Срба доступна је на јутјуб-каналу (Метаноја ТВ): https://www.youtube.com/watch?v=iFIqYshg3hA, а „Балада за флауту“ Енрика Јосифа може се послушати на јутјуб-каналу (Jugo Ridza): https://www.youtube.com/watch?v=6nhilL2m1MY&list=PLVaG7nJiUDU3wrem5QZ3_oKJPz0QOQNi8.

Овај текст илустрован је и предњим коричним листом књиге „Речи у времену последњем“ („Југославијапублик“, Београд, 1992) у којој су сабрана казивања Енрика Јосифа.

Данас је Међународни празник рада.