ПОДСЈЕТНИК...На данашњи дан 1867. године Београд је прешао у српске руке.
ПОДСЈЕТНИК...На данашњи дан 1867. године Београд је прешао у српске руке.
У овогодишњем васкршњем изадању „Политике“ Дејан Алексић на стр. 22. пише: „Да су околности редовне српска престоница обележила би свечарски 'Дане Београда'. Јер у овој недељи низом догађаја годинама се прослављају прво помињање словенског имена Београда 16. априла 878. године и предаја кључева кнезу Михаилу и српској војсци 19. априла 1867. године. Прочитан је ферман султана Абдула Азиза којим су београдска, кладовска, смедеревска и шабачка тврђава предате на управљање српском кнезу. Од тог важног датума, који се ове године поклапа са највећим хришћанским празником, до данас Београд је свашта прегрмео и формално је био престоница десет држава.“
О културној клими у Београду и међународним приликама у Србији тог доба Милорад Павић је у књизи „Кратка историја Београда“ („Дерета“, Београд, 1998), чија предња корица илуструје данашњи подсјетник, на стр. 51. и 55-57. писао: „У XIX веку у Београду се нагло развија књижевни и културни живот. Ту је први министар просвете у обновљеној српској држави највећи писац српског предромантизма, Доситеј Обрадовић; он 1808. оснива Велику школу, заметак универзитетске наставе у обновљеној Србији и ту школу похађа Вук Караџић, најзаначајнији писац српског романтизма, пријатељ Јакоба Грима и знанац Гетеа, који пише о Вуковим збиркама српске народне поезије. У Београду ничу музеји, књижаре, научна, сликарска и музичка друштва, а позоришни живот добија све на живости. Две чувене позоришне куће, 'Театар на ђумруку' (од 1841) и 'Код јелена (од 1847) као и трупа Павела Ђурковића у суседном Панчеву код 'Трубача' (од 1844) која гостује и у Београду, чине језгро тог живота; са изградњом Народног позоришта све то води ка даљем успону, ка данашњем Београду... Секретар француског посланства у Србији, песник Огист Дозон знао је добро српски и 1859. године објавио је своје веома тачне препеве преко 60 лирских народних песама под насловом 'Poesies populaires serbes’. Енглески дипломата Едвард Роберт Булвер-Литон који је у Београду често боравио, па се ту и упознао са Дозоном, објавио је под псеудонимом Овен Мередит 1861. збирку рађену према Дозоновој под насловом 'National songs of Serbia’. Треба се сетити да се у то време“ Виктор Иго и Ламартин писали песме посвећене Београду и Земуну, а 'Њујорк тајмс' је 27. марта 1876. године посветио исцрпан чланак Србији и перспективама Београда у склопу 'источног питања'. Београд је, после преласка у српске руке, пише амерички лист, 'велика слободна лука Источне Европе; све железничке пруге које повезују Средоземно море са Левантом, везе између Пруске, Немачке, Мађарске и Истока састају се ту; трговина Дунавом и Савом ту се спаја. Земља је плодна, људи вредни и храбри...' Али, део Србије у то време био је још увек под турском окупацијом. Тако исте 1876. године, поводом турског масакра над српским становништвом у једном месту недалеко од Београда, француски песник Виктор Иго пише свој оглед 'За Србију', где каже: 'Један народ убијају. Где? У Европи. Има ли сведока том чину? Један: цео свет. Виде ли га европске владе? Не.'“
На званичном јутјуб-каналу РТС-а: https://www.youtube.com/watch?v=3jwIFIgcMOg, може се погледати емисија о Театру на Ђумруку, првом професионалном позоришту у Београду.
У књизи „Београд у XIX веку : кафанске и културне догодовштине“ („Вестмарк“ и др. Београд, 1996) приређивача Драгана Миленковића, чији предњи корични лист илуструје овај подсјетник, налази се и текст Бранислава Нушића „Београдске кафане“, у којем на стр. 102-103. пише: „Према бочним, јужним вратима Саборне цркве, овима из Краља Петра улице, налази се одувек једна мала кафаница на доњем спрату оне интересантне куће турскога стила која се све до наших дана сачувала онаква каква је. То је кућа чувеног Ећим-Томе, те се и та кафаница у прво своје време звала 'Ећим-Томина кафана'. Позније, она је добила име 'Кафана код Саборне цркве'. Када је владика Инокентије постао митрополит и настанио се према Саборној цркви, њега је то љутило да се једна кафана зове 'Кафана код Саборне цркве' и предузео је кораке преко власти да се то име забрани, а свештеницима и свем осталом црквеном особљу забранио да ту кафану посећују док носи име 'Код Саборне цркве'. Тако закупац кафане буде принуђен те дозове једнога дана фирмописца да избрише фирму и новом је замени. Фирмописац избрише старо име, али нико, ни газда ни гости да се сете какво би ново име дали кафани. Неколико дана домишљали су се и газда, и фирмописац и гости, па никако да нађу подесно име. За то време фирмописац испише изнад врата знак питања, хотећи тиме да означи да питање натписа стоји отворено и да се чека његово решење. Публика прихвати онај знак питања као дефинитивно решење и тако и назове кафану која остаде затим, па све до данас, 'Кафана код знака питања'.“
Емисија Смиљане Попов из серијала „Београд за почетнике“, која се дијелом односи и на „Кафану код знака питања“ може се погледати на јутјуб-каналу ТВ Studio B: https://www.youtube.com/watch?v=4MWAiXoRUVI, а каква ће бити судбина најстарије београдске кафане у поступку рестутуције може се видјети у кратком видео-прилогу на јутјуб-каналу ТВ B92: https://www.youtube.com/watch?v=L0ZVIfMfVDE.
Овај подсјетник је илустрован и књигом „Пут једнога природословца око земље“ (Загреб, 1922) Чарлса Дарвина (1809-1882), који је умро на данашњи дан. Књига је била у власништву добојског библиофила Данијела Конзанија и чува се у склопу његове личне библиотеке у Народној библиотеци Добој.
На данашњи дан 1851. рођен је српски сликар Ђорђе Крстић; у Лондону је сто година касније, 1951. одржано прво такмичење за мис свијета, а умрли су: италијански сликар Паоло Веронезе (1588), енглески пјесник Џорџ Гордон Бајрон (1824), норвешки антрополог и истраживач Тор Хејердал (2002) и Раша Попов (2017), српски књижевник и новинар.
