ПОДСЈЕТНИК...Православни вјерници који вријеме мјере старим календаром данас празнују Васкрс.

Православни вјерници који вријеме мјере старим календаром данас празнују Васкрс.

О народним вјеровањима везаним уз овај највећи хришћански празник у књизи „Српски народни календар“ (издавач Душан Дедић, илустрације Александар Дероко, Београд, 1988) Драгомир Антонић и Миодраг Зупанц, на стр. 85-86. пишу: „Ускрс или Васкрс је пре свега покретни црквени празник који обележава дан Христовог ускрснућа. Међутим као и сваки празник у народном календару и у овај дан су унети многи ритуали и обреди из некадашњих прослава доласка пролећа и летњег периода. Домаћица рано буди укућане да се умију водом у којој је отопљен дренак, здрављак, босиок и црвено јаје. Децу обавезно дотакне јајетом – да буду црвена и здрава преко читаве године. У косовским селима рано одлазе у цркву, са собом носе јаја, један део поделе по цркви, а други после јутрења комшијама, пријатељима, рођацима, пред црквом, па се ту сви омрсе. Где нема цркве људи се окупљају око 'записа'. Ту је долазио свештеник, ту су се делила јаја, секао колач, први пут мрсило, а мушкарци се договарали о литији која се носи сутрадан око села – да година буде родна. Свуда, где живи српски народ, одлази се рано у цркву. Уобичајен поздрав је 'Христос воскресе' – 'Ваистину воскресе', и он се употребљава у току наредне седмице. Кад се заврши служба у цркви, људи, жене, деца, свечано обучени, засели би око ње или у оближњим гостионицама или ливадама ако је лепо време. Ту се поред јаја јело све од белог мрса и печеног меса. Пила се ракија и вино, играло и певало. У Горњој Пчињи, свако село је приређивало сабор, на коме се први пут, после вишенедељног поста, играло и певало. Ујутру, у селима јужне Србије, прво се прима 'комка' – причешћују се, и то пошто су сви укућани свечано се обукли и 'поновили' за Ускрс неким делом одеће или целим оделом. Комка се код куће; прво домаћица спреми ресе од дрена, коприве и здравца и све то потопи у вино заједно са комадићима ускршњег колача. Домаћин унутра пред праг од кућних врата положи секиру, укућани једно по једно стају на ту секиру и примају 'комку', а потом скачу напоље преко прага и то колико год ко може даље, изговарајући жеље за здравље и напредак куће. После тога је породични ручак, а затим млађарија иде на 'вртешку'. 'Вртешка' је чврсто усађен стожер на који се стави дугачка греда. На оба краја греде уденута су по два вертикална клина за које се придржавају играчи, а трбухом се ослањају о саму греду. Два играча трчећи врте греду или једноставно неко стане у средину и заврти их. Да би се вртешка лакше окретала, врх греде се намаже соком стабљике младог кукурека. Док се једни врте, други играју клиса или пиљке, играју у колу и певају разне пригодне песме. Деца се изузетно радују Ускрсу и црвеним јајима, којима се туцају или их разбијају сребрним или обичним новчићима. Јајима се туцају и одрасли. Чије се јаје разбије, тај губи и предаје ономе који има јаче јаје да се омрси. Прво офарбано јаје чува се у кући годину дана и назива 'чувар-кућа'. Неко га носи на њиву и закопа са усевима, као жртву божанству које штити род, а други пак љуске од јаја бацају на мравињак да би кокошке обилато носиле. Сремци месе посебан ускршњи колач, који зову 'буздован', а у Шумадији се зове 'витица'. Витицу домаћин ломи уз ручак и дели свима говорећи: 'Све нам крсло и васкрсло'. Верује са да на Ускрс не ваља заспати пре поноћи, јер ће се у противном спавати целог лета и ништа неће урадити. И даље се верује да је небо отворено.“

            Кратак видео-запис са свјетског првенства у туцању васкршњим јајима које се одржава у Мокрину (Република Србија) може се погледати на званичном јутјуб-каналу Агенције TANJUG: https://www.youtube.com/watch?v=TMtb_lOLD4g.

            У књизи „Кожухе : недовршена прича“ (Центар за културу и образовање Добој, 1996), о слављењу Васкрса у овом добојском селу, Добрила Бјелић, рођ. Живановић (1948-2000) дугогодишњи кустос етнолог и директор Музеја у Добоју, на стр. 155. је написала: „На дан Васкрса се устаје у зору. Дјеци се одмах ујутро даје по једно јаје, које у присуству мајке разбију, намажу мало пепелом и поједу ради здравља. Послије тога су се могла јести јаја неограничено, пошто би дјеца прво пробрала себи 'тучкове' – чвршћа јаја за 'туцање'. Дјеца се из сваког засеока сакупљају на раскрсницама и ту се туцају односећи разбијена јаја. Најбоље прође онај ко има јаја од морке, јер су најчвршћа. Од 1941. године је на локалитету „Чакарево брдо“ заједничка прослава Васкрса. Шездесетих година је направљено игралиште нестандардних димензија, на којем се фудбалске утакмице играју цијели дан. Игралиште је накошено према истоку и удубљено у средини па је право мајсторство играти на овом терену. Утакмице су пуне духовитих сцена а неријетко лопта заврши у Бргулској ријеци. Љуска од јаја и мрве са стола се обавезно купе и носе на велики мравињак 'да пилићи искачу ко мрави'.“

            На фотографији која илуструје данашњи подсјетник Добрила Бјелић (друга здесна) је у жирију републичке културне манифестације „Везак везем, пјесму пјевам“, која је 1978. године одржана у Кожухама.

Цртеж на предњем коричном листу књиге о Кожухама, који као илустрација слиједи овај подсјетник, нацртао је академски сликар Бранислав Бане Вишт (1952-2013), први слијева на пратећој фотографији са ликовне колоније „Патковача“ у Дервенти, а у друштву је Ранка Стјепановића (1962-2017), дугогодишњег директора бродске Народне библиотеке „Бранко Ћопић“.

            Фотографија добојске цркве „Светих апостола Петра и Павла“ и спомен-обиљежја страдалницима Добојског логора, која је такође у прилогу овог текста, снимљена је пред почетак Другог свјетског рата. Црква, споменик и костурница у којој су сахрањене жртве аустроугарског концентрационог логора освештани су 18. септембра 1938. године. Освештење је извршио Његова светост патријарх српски господин Гаврило, уз саслужење митрополита Јосифа и Петра и његовог преосвештенства господина Нектарија, епископа зворничко тузланског и уз присуство тридесетак хиљада грађана.