ПОДСЈЕТНИК...На данашњи дан 16. априла (по старом календару) 1892. године у Београду је основана Српска књижевна задруга.

На данашњи дан 16. априла (по старом календару) 1892. године у Београду је  основана Српска књижевна задруга.

Правилима је предвиђено да ће Задруга критички приређивати старију и новију српску књижевност, одабрана дјела из савремене књижевности, преводе иностране и класичне књижевности, помагати развој народне књижевности, те издавање и дистрибуцију књига уопште. Структуру чланства чинили су добротвори, оснивачи, улагачи и почасни чланови. Добротвори су на име чланарине уплаћивали одједном 150 динара или 75 форинти и улазили су у прву категорију чланова. Осим њих у Управу Задруге бирани су и оснивачи. Скупштина Задруге састајала се једном годишње, на Ђурђевдан. Управа Задруге бирала је у народу друштвене повјеренике чијим је посредовањем вршена дистрибуција књига. Права и дужности повјереника регулисана су Пословником Српске књижевне задруге, а једна од основних њихових дужности била је „старати се да ниједна школа у њиховој околини не остане неуписана ни на једно коло задружних књига“. Најстарија едиција Српске књижевне задруге, уствари подзбирка „Коло“, излази једном годишње у комплету од најмање шест књига, у традиционалним плавим корицама са препознатљивом орнаментиком и амблемом којим је илустрован данашњи подсјетник, а који је још за прву књигу нацртао пјесник Јован Јовановић Змај. Прво коло штампано је у 5.000 примјерака, касније је доштампано још четири хиљаде, тако да се Задруга са својим првим издањем појавила у дотада невиђених 63.000 примјерака одједном. Од 1947. покренута је „Библиотека старе српске књижевности“ и „Библиотека историјских издања“, а у новије вријеме велики издавачки подухват представља „Историја српског народа“ у шест књига, односно у десет томова. Задруга је учествовала у уређивању и издавању Библиотеке „Српска књижевност у сто књига“, коју је 1957. покренула Матица српска из Новог Сада. Историју Српске књижевне задруге исписивали су и Срби са простора тадашње Босне и Херцеговине. Њени повјереници у Добоју били су свештеници Јован Ј. Врањешевић (1893-1901) и Михаило Васић. Залагањем оца Врањешевића и уз помоћ од 4.000 форинти митрополита Ђорђа Николајевића основан је Фонд за издржавање Српске школе у Добоју. У Грачаници је послове повјереника Српске књижевне задруге обављао јеромонах Петар С. Иванчевић, настојатељ манастира Светог Николе – Озрен. Претходно је био монах и учитељ Српско-православне школе у манастиру Гомионица. За вријеме боравка у манастиру Моштаница, 1907. под насловом „Одор, изор, наметак“, објавио је у „Босанској вили“ прилог о српским народним правним обичајима на планини Озрен и у долини ријеке Спрече.

Поводом 110 година од оснивања, 2002. године, Народна библиотека Добој приредила је изложбу библиотечке грађе посвећену овој старој и угледној издавачкој установи. Фотографија дијела експоната са те изложбе илуструје овај подсјетник, а знатижељнији читаоци више података о Задрузи, могу пронаћи на званичном сајту ове колијевке писане ријечи: https://www.srpskaknjizevnazadruga.com/.

Амерички кутак у Добоју, предвођен тадашњим директором Синишом Симићем, у оквиру манифестације „Мјесец поштовања џеза – Jazz Apprecation Month“, 16. априла 2016. с почетком у 18 часова, приредио је вече џеза. Пред добојском публиком наступили су момци из Бањалуке: Александар Шево, тромбон; Марин Милутиновић, гитара и Предраг Ковачевић, бас-гитара. Свирали су џез-стандарде.

Плакат и фотографија са добојске свирке илуструју овај текст, а ови врсни музичари могу се послушати на јутјуб-локацији: https://www.youtube.com/watch?v=daqAcrJ-B-E. Љубитељи бас-гитаре, на адреси: https://www.youtube.com/watch?v=litq8Ldedz0, приде могу чути и соло Предрага Ковачевића.

Марин Милутиновић је по образовању академски сликар и наставник ликовног васпитања у основној школи. Поводом изложбе под називом „Џез“, организоване 2010. године у Банском двору, дао је интервју дневним новинама „Глас Српске“, који је може пронаћи на адреси: https://www.glassrpske.com/lat/kultura/kultura_vijesti/Marin-Milutinovic-Zatrovanost-kicom/41761, у електронском издању тог листа.

Александар Шево је својевремено студирао тромбон на чувеној Академији џеза у Грацу. Интервју с њим доступан је на интернет-порталу mondo.ba, на локацији: https://mondo.ba/Magazin/Showtime/a655893/Aleksandar-Sevo-sav-taj-banjalucki-dzez.html.

Иначе, мјесец поштовања џеза у 2016. години био је посвећен америчком саксофонисти, кларинетисти, трубачу, аранжеру и лидеру бројних оркестара, чије име је Бени Картер (Benny Carter), који је рођен 1907, а умро је 2003. године. „Бени Картер је уз Џонија Хоџеса најбољи алтист у џез-музици до 1945. године. Његов тон је благ и грациозан и истиче елегантан и рафиниран стил велике мелодијске инспирације у којој се фразе надовезују једна на другу и стварају иппровизације пуне инвенције и свинга. Добар је кларинетист и фин и сензибилан трубач. Својим аранжерским квалитетима допринео је да се обогати репертоар оркестара са којима је сарађивао (Бени Гудмен, Чик Веб, Каунт Бејзи), као и оркестара које је сам водио.“ (Франк Тено: „Речник џеза“, „Вук Караџић-Ларус“, Београд, 1980, стр. 185).

На јутјуб-адреси: https://www.youtube.com/watch?v=8NEzl7-lafY, може се погледати и послушати Картеров наступ на Фестивалу џеза у Монтреју, 1977. године.

На данашњи дан рођени су: француски књижевник Анатол Франс (1844), амерички глумац британског поријекла Чарли Чаплин (1889) и румунски књижевник Тристан Цара (1896), а умрли су: енглески писац и новинар Данијел Дефо (1731) и Франциско Гоја (1828), шпански сликар.