ПОДСЈЕТНИК...Самјуел Бекет (1906-1989), француски књижевник ирског поријекла, рођен је на данашњи дан.

Самјуел Бекет (1906-1989), француски књижевник ирског поријекла, рођен је на данашњи дан. „После студија у Ирској и путовања, скрасио се у Паризу 1937.

У току Другог светског рата издржавао се као најамник на имању и прикључио се илегалном покрету отпора. У послератним годинама написао је на француском језику наративну трилогију 'Молоа' (1951), 'Малоне умире' (1951) и 'Неименљиви' (1953). Његова драма 'Чекајући Годоа' (1952) одмах је постигла велики успех у Паризу, а стекла је светску славу када ју је превео на енглески. Оскудним садржајем и радњом она је типична за 'позориште апсурда'. У његове касније драме, такође апстрактна дела која се баве мистеријом и очајем људске егзистенције у комичном духу, спадају 'Крај игре' (1957), 'Крапова последња трака' (1958) и 'Срећни дани' (1961). Године 1969. добио је Нобелову награду.“ („Енциклопедија Британика : сажето издање, А-Б“, Београд, 2005, стр. 120-121).

Недуго послије свјетске премијере представа „Чекајући Годоа“ уврштена је на репертоар Београдског драмског позоришта. Комад је режирао Василије Поповић (1926-2007), који је касније писао под псеудонимом Павле Угринов, а улоге су повјерене Љуби Тадићу, Бати Паскаљевићу, Радету Марковићу, Мићи Томићу и Растиславу Јовићу. Након скидања с репертоара, представа је одиграна само за раднике Позоришта, а након тога и у атељеу сликара Миће Поповића на Старом сајмишту. Напокон, Бекетова драма изведена је за ширу публику у новоотвореном „Атељеу 212“, 17. децембра. 1956. године.

На позив Српске књижевне задруге, Слободан Селенић је требао припремити зборник под насловом „Авангардна драма“ у који је требао бити уврштен и Бекетов комад. Током рада на зборнику издавач је дошао до информације да је аутор забранио публиковање својих радова са дјелима других писаца, те је драма „Чекајући Годоа“, 1964. године објављена у засебној књизи, чији предњи корични лист илуструје данашњи подсјетник.

Павле Угринов у роману „Топле педесете“ („Нолит“, Београд, 1990, стр. 43-44), чија предња страна заштитног омота илуструје овај подсјетник, пише: „Међутим, смех проистекао из апсурда код нас је једноставно био неразумљив. Зато што је код нас апсурд био незамислив. Није напросто постојао; био је једноставно укинут. У нашој паланци све је морало имати границе. 'Годо' је са својим хумором, разарао заправо саму – средину. У друштву које се заклињало у 'ново', а оно је у извесним равнима такво и било, нешто што је било одиста ново, наилазило је на несавладиве препреке. На препреке заостале свести. (Мада се стално говорило о 'напредној свести'). У ствари, ми смо били сукобљени са дубоко укорењеним менталитетом, чији је морал био дволичан. Једним делом је покривао 'ново', а другим, снажнијим, оно 'старо', против чега је тобож устао, имајући само површну представу тог 'новог'. За нас, пак, то је био велики изазов, који нас је увелико подстицао.“

Емисија Мирослава Јокића „Годо у Београду“, емитована на Радио-Београду, може се послушати на јутјуб-адреси: https://www.youtube.com/watch?v=zHp5oI4oWxw, а на адреси: https://www.youtube.com/watch?v=98_c1VK1-UY, може се погледати представа „Чекајући Годоа“ у извођењу КПГТ, поново са Љубом Тадићем у једној од главних улога, а коју је режирао Љубиша Ристић.

На албуму „Мала ноћна паника“ београдске рок-групе „Булевар“ (Дејан Цукић, Ненад Стаматовић, Бранко Исаковић, Предраг Јаковљевић и Драган Митрић) налази се пјесма „Чекајући Годоа“. (https://www.youtube.com/watch?v=1DkZh-5nHx4).

О скидању с репертоара београдске верзије Годоа, у књизи „Како смо чекали Годоа кад су цветале тикве“ („Бепар прес“, Београд, 1992), чија предња корица илуструје овај текст, писао је Феликс Пашић (1939-2010),  позоришни и литерарни критичар, новинар, публициста и преводилац.

Након рођења у Сплиту овај свестрани стваралац дјетињство, дјечаштво и младост провео је у Добоју, гдје је окончао и гимназијско школовање. О литерарном листу ђака добојске Гимназије „Кораци“, у књизи „Тридесет година Гимназије у Добоју : 1945-1975“ (Добој, 1975), на стр. 130-131, записао је: „Први 'Кораци' појавили су се вероватно с пролећем 1958. године. Кажем 'вероватно' јер ми је сведок једино сећање и оно је непоуздано и издајничко – колико год је срамота то признати. У ватри великих узбуђења сагоре неповратно многи детаљи и безнадно пропадне многа успомена без које је прошлост тек сан и магловит осећај неких дана или какве ретке страсти. 'Кораци' јесу били и узбуђење и страст али и нешто свечаније: игра саме младости... 'Кораци' су, значи, оставили трагове – како и одговара њиховом имену. Можда сам им баш ја позајмио наслов једне књижице која, на жалост, никада није угледала света а којој смо ми, самозвано прозвани 'младим писцима', наменили да буде крајпуташ нашег другарства и наше заједничке љубави. 'Први кораци' – тако је, ако се не варам, требало да се зове та књижица.“

На јутјуб-локацији: https://www.youtube.com/watch?v=8sqepHTOLGU може се погледати емисија Феликса Пашића „Међутим“, на тему: шта је то култура, емитована 1980. на Телевизији Београд, а на адреси: https://www.xxzmagazin.com/nezaboravna-emina-i-bozanstveni-adonis, доступан је текст добојског новинара Саве Петровића посвећен Феликсу.

Српски сликар Стеван Тодоровић рођен је на данашњи дан 1832. а француски књижевник Жан Лафонтен умро је 1695. године. Совјетске трупе којима је командовао маршал Фјодор Толбухин 13. априла 1945. године ослободиле су Беч.