ПОДСЈЕТНИК...Земунски типограф Игњат Сопрон, на данашњи дан 7. априла 1866. године, покренуо је у Сарајеву прву штампарију у Босни и Херцеговини.

Земунски типограф Игњат Сопрон, на данашњи дан 7. априла 1866. године, покренуо је у Сарајеву прву штампарију у Босни и Херцеговини.

„Турски уставни закон је прописивао да сваки вилајет мора имати штампарију и службени лист. На позив Осман-паше Топала долази земунски штампар Игњат Сопрон у Сарајево и отвара тзв. Сопронову печатњу, која је убрзо прешла у државне руке и названа је Вилајетска печатња, а нешто касније Вилајетска штампарија. Игњат Сопрон је 7. IV 1866. уредио и издао први број 'Босанског вјестника'. Лист је штампан Вуковим правописом, ћирилицом и излазио је јаданпут недељно. Касније га је уређивао Милош Мандић. Ни овај лист није био дугог вијека. Излазио је до 24. IX 1866. Сачувано је 25 бројева и два ванредна издања на пола странице. Убрзо послије покретања 'Босанског вјестника' вилајетска влада је у овој штампарији почела издавати 'Босну' (1866-78), 'лист за вилајетске послове, вијести и јавне користи'. 'Босна' је штампана на осам страна: четири унутрашње аребицом и на турском језику, а четири спољашње српскохрватски, ћирилицом и Вуковим правописом. Први уредник био је Мустафа Рефет Имамовић а лист је излазио до аустроугарске окупације, укупно 636 бројева; посљедњи, ванредни број извјештава народ о ситуацији и рјешењу народне владе да се народ одупре окупацији. Од 1868. излази у Сарајеву 'Сарајевски цвјетник – Ђулшени Сарај', двојезично и једанпут недељно. Одржао се до пол. 1872. као режимски лист; уредник и писац већине текстова био је Мехмед Шаћир Куртћехајић. Када је Херцеговина издвојена у посебан вилајет 1876. у Мостару је 19. II покренут званичан лист херцеговачког вилајета 'Неретва'. Био је такођер двојезичан и одржао се само годину дана, колико и вилајет. До 1878. у БиХ је штампано укупно 5 листова. Публицистички рад у њима био је у служби турске управе. („Социјалистичка Република Босна и Херцеговина : сепарат из II издања 'Енциклопедије Југославије''', ЈЛЗ, Загреб 1983, стр. 241).“

Након реализоване изложбе о Сопроновој печатњи, др Биљана Бабић, редовни професор Филолошког факултета у Бањалуци и др Јелена Јањић, библиограф савјетник у Библиографско-археографском одјељењу Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске Бањалука, написале су и, 2016. године, обнародовале студију под насловом „Сопронова печатња“.

Претходно, у београдској националној ревији „Српска“ (бр. 10-11, 2015), Јелена Јањић је под насловом „Књига освијетлила тамни вилајет“, објавила прилог о првој штампарији у Босни и Херцеговини. Ова ревија у пуном тексту може се „прелистати“ на интернет-адреси:   http://issuu.com/sasa011/docs/srpska_-_broj_10-11_-_srpski_-_nisk. Чланак Јелене Јањић налази се на стр. 66-69.

На данашњи дан 1943. године умро је Јован Дучић, „један од најзначајнијих песника српске модерне, есејист и дипломата. Рођен је у Требињу [1871], а након смрти у Америци где је живео током Другог светског рата, његово тело је неколико деценија касније (2001) пренето и сахрањено у родном граду. Дучићево песничко дело у коме се укрштају парнасовски и симболистички елементи, настало је у време модерне, почетком XX века и доцније, налази се у темељу модерне националне књижевности. Мајстор форме и стиха, у чијем развоју је имао једну од најзначајнијих улога, Дучић је лиризмом и музиком стихова постао узор многим песницима током читавог XX века. Осим песама 'Песме' (1901), 'Лирика' (1943) и песама у прози 'Плаве легенде', Дучић је с успехом писао есејистику, путописе и филозофско-медитативну прозу: 'Благо цара Радована', 'Градови и химере', 'Јутра са Леутара''.“ („Енциклопедија Британика : сажето издање, В-Ђ“, Београд, 2005, стр. 200).

О двогодишњој паузи у Дучићевој дипломатској каријери (1927-1929), Радован Поповић у тексту „Први поклисар Јован Дучић“, објављеном у књизи „Жудња за фраком“ („Народна књига“, Београд, 1988), на стр. 65-66, пише: „Песник живи у Београду – станује у хотелу 'Бристол' у Карађорђевој улици. Са пријатељима је најчешће код 'Коларца', у 'Руској лири', 'Москви' или код 'Руског цара'. Непосредан у разговору с људима, међу писцима се није, како је забележио његов пријатељ Милан Кашанин, држао као славан песник, ни као краљев посланик; једноставно се одевао, и скромно јео и мало пио, ретко је пушио.“

Дучићева „Песма жени“, у интерпретацији Лазара Ристовског, може се послушати на јутјуб-локацији: https://www.youtube.com/watch?v=doH75zrzIV0.

Овај подсјетник илустрован је факсимилима насловне стране првог броја „Босанског вјестника“ (1866) и предњег коричног листа „Блага цара Радована“ Јована Дучића из 1932. године.

Такође на данашњи дан, умрли су шпански сликар Ел Греко (1614) и Хенри Форд (1947), амерички „краљ аутомобила“.