ПОДСЈЕТНИК...Од посљедица њемачког бомбардовања, 6. априла 1941. године, зграда Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу и комплетан књижни фонд изгорјели су у пожару

Од посљедица њемачког бомбардовања, 6. априла 1941. године, зграда Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу и комплетан књижни фонд изгорјели су у пожару.

На данашњи дан 1973, свечано је отворена намјенски изграђена нова зграда српске националне библиотеке на Врачарском платоу.

„На адреси која се води под именом Косанчићев венац 12-16 већ више од пола века не стоји зграда, већ зјапи згариште Народне библиотеке. Кад су бомбе пале на ово здање, 6. априла 1941. године, нестало је 300.000 штампаних књига, 1500 рукописа из средњег века, збирке турских рукописа и старих штампаних књига од 15. до 17. века, збирке мапа, гравира, слика и новина. Тог дана сагореле си и целе библиотеке Вука Караџића, Ђуре Даничића, Лукијана Мушицког и Павела Јозефа Шафарика. У библиотеци су се до тог погубног датума чувале и све књиге штампане у Србији и околним земљама од 1832. године. Све до једне доживеле су исту судбину. Да несрећа буде већа, већина књига које је 'однело бомбардовање' није била проучена. Само три дана пре него што су се зачуле сирене над главним градом, најдрагоценији део библиотеке био је упакован и спреман за евакуацију. Премештај књига отказан је јер камиони нису стигли на време. То кашњење скупо је коштало нашу баштину. Књиге су данима гореле, а ако је ишта избегло ватри, кажу становници, то су давно однели људи под окриљем ноћи. Кад се рат завршио, генерал Лер, одговоран за бомбардовање Београда, признао је да је наређење било да се прво бомбардују средишта културе и вере, јер 'Срби онда неће имати око чега да се окупљају'. Међутим, према причи, неке књиге које су биле у подруму, биле су упаковане у лимене сандуке, и тако добро обезбеђене да библиотекари нису веровали да су и оне изгореле. Кад су стручњаци Завода за заштиту споменика града Београда истраживали ово подручје, нашли су отиске у подруму библиотеке – црне трагове сандука који су можда измакли ватри. Трагови на поду воде до излаза из рушевина и одатле им се губи сваки траг. Многи становници оближњих зграда сматрају да су 'преживеле' књиге украдене, али ко их је однео остаје отворено питање. Кад је 1832. године, кнез Милош Обреновић основао Народну библиотеку као прву установу културе у Кнежевини Србији, донео је наредбу по којој су сви издавачи били дужни да библиотеци шаљу одређен број примерака штампаних књига. Многе угледне личности даровале су своје библиотеке, али је ова установа у прошлости често мењала адресе. Тек двадесетих година 20. века држава је откупила кућу Милије Марковића Распопа за потребе библиотеке. Бројни стручњаци ову кућу називају раскошним дворцем у коме је 1860. године Стева Тодоровић основао прву сликарску школу. Осамдесетих година у Распоповој кући налазило се француско посланство, а 1895. године у истим просторијама Кирило Кутлик отворио је сликарску школу. Пред почетак Првог светског рата кућа је постала власништво Милана Вапе који је касније продао држави и тако је српска библиотека добила свој злосрећни дом.“ (Милица Петровић: „Косанчићев венац“, „Политикин забавник“, бр. 2892, 13.7.2007, стр. 44-45).

Овај подсјетник илустрован је факсимилима фотографија изгорјеле зграде и згаришта на Косанчићевом венцу и нове зграде Народне библиотеке Србије на Врачару.

Документарни фим историчара Дејана Ристића (био вршилац дужности управника Народне библиотеке Србије), о страдању библиотеке, под називом „Сећања из пепела“, може се пронаћи на интернет-адреси: https://www.youtube.com/watch?v=bjueuECXy9Q.

Радња НИН-овом наградом овјенчаног романа академика Горана Петровића, дијелом се одвија и у Народној библиотеци Србије. „Око три часа завршивши последњи чланак, нешто о успону конгресног туризма, младић одену вијетнамку и попакова књиге у спортску торбу. Редакција није имала Речник или Правопис, за једног лектора неопходне еталоне. Савестан по питању и најмањег одступања, Адам је био принуђен да све те килограме стално вуче са собом, јер су собичак опште намене по подне користиле чистачице, а ноћу би ту дремао стари чувар. Новембарски свод се згрушавао у сипиномодро, претећи да прокапа. Пешачећи до изнајмљене гарсоњере у улици Милована Миловановића, ниже стрме Балканске, а изнова се сетивши загонетног човека, младић се предомисли и, угуравши се у препун аутобус на Теразијама, пође у правцу Народне библиотеке. Имао је намеру да види ко је тај г-дин Анастас С. Браница, аутор тако вредне књиге да би је власник повезао у скупоцени сафијан. Тамо, у Народној, радио је Стеван Кусмук, вредница, дипломирао је у року, и будући несвикао да буде беспослен, прихватио се волонтирања у великој читаоници. Срећом, корисника није било много и пријатељ му је помогао у готово двосатној претрази по каталозима, библиографијама и лексиконима писаца. Није било никаквог Бранице.“ („Ситничарница 'Код срећне руке'“, „Народна књига“, Београд, 2001, стр. 12-13).

На данашњи дан умрли су: Методије Солунски (885), солунски просветитељ; Албрехт Дирер (1528), њемачки сликар и графичар; Димитрије Давидовић (1838), оснивач „Новина сербских из царствујушчег града Виене“ и писац Сретењског устава, те Игор Стравински (1971), руски композитор.