ПОДСЈЕТНИК... Филолог Ђура Даничић рођен је на данашњи дан, 4. априла 1825. године.
Филолог Ђура Даничић рођен је на данашњи дан, 4. априла 1825. године.
Био је „бранилац Вукових погледа и велики поштовалац његовог рада, један од најзначајнијих радника на проучавању српскохрватског језика. Рођен у Новом Саду, студирао у Пожуну, Пешти и Бечу; био први секретар ЈАЗУ у Загребу, затим библиотекар Народне библиотеке у Београду, секретар Друштва српске словесности, проф. Велике школе у Београду, поново у ЈАЗУ у Загребу, где је и умро [1882]. Породично презиме Поповић заменио је 1847. презименом Даничин на свом првом научном раду 'Рат за српски језик и правопис', којим је допринео брзој победи Вукових идеја. Своје и Вукове погледе на језик доследно је спровео у преводима 'Псалтир Давидов' (1864) и 'Стари завјет' (1868) с латинског превода И. Тремелијуса и Ф. Јунијуса (из 1579). Остала важнија дела су му: 'Мала српска граматика' 1850, 'Српска синтакса' 1858, 'Облици српског језика' 1863, 'Историја облика' 1874, 'Основе српскога или хрватскога језика' 1876, 'Коријени' 1877, нарочито су му важне акценатске студије ('Српски акценти' 1925). Изадао је и неколико старих споменика: 'Житије св. Саве' од Теодосија, 'Житије св. Симеона и св. Саве' од Доментијана 1865, 'Животи краљева и архиепископа српских' од Данила 1866, 'Никољско јеванђеље' 1864. и др. Неоцењиву важност има његов рад на речнику; изадао 'Рјечник из књижевних старина српских' (1-3, 1863-64) и започео велики историјски 'Рјечник хрватскога или српскога језика', чија је прва свеска изишла за његова живота 1880-82, а рад на осталима настављен је у ЈАЗУ у Загребу, где је завршен 1976. год.“ („Мала енциклопедија Просвета“, Том 1, Београд, 1986, стр. 592).
Овај појмовник илустрован је факсимилом насловне стране „Приповједака Старога и Новога завјета“ из 1865. године, које је превео Ђура Даничић, а штампала Државна штампарија.
На данашњи дан 1860. године рођен је Војислав Илић, „песник, зачетник симболизма у српској поезији и претеча модерних српских песника XX века. Рођен у Београду, у угледној породици песника Јована Илића у чијој кући су се окупљали најзначајнији књижевни ствараоци тога доба, рано је дошао у додир с литерарним светом. Радио је као коректор Државне штампарије, писар Министарства унутрашњих послова, учитељ и дипломатски чиновник у Приштини и Солуну. У српској поезији XX века, у коју је унео низ новина (у погледу израза, стиха, песничких слика и мотива), Војислав Илић представља прекретницу у њеном развоју. Типичан је представник артистичкопарнасовачке тежње у српској поезији друге половине XIX века, о чему сведоче најбитније одлике његове поезије – дистанцираност од почетне инспирације, прецизност и раскош песничких слика, рафиниран и богат израз и мајсторски хармонизован песнички ритам. Свој критички став према друштву изразио је у сатиричним песмама. Оставио је за собом низ подражавалаца који су чинили 'Војислављеву песничку школу', а најдаровитији међу њима, Јован Дучић, наставио је Илићев пут ка модернизацији српске поезије на почетку XX века. Његова збирка 'Песме' објављена је 1887-89. у два издања, а након смрти целовита издања збирке објављена су 1907, 1909. и 1961. године.“ („Енциклопедија Британика : сажето издање, Е-И“, Београд, 2005, стр. 128-129). Војислав Илић умро је 1894. године.
У чувену „Антологију новије српске лирике“, њен састављач Богдан Поповић, уврстио је 18 пјесама Војислава Илића. У издању Српске књижевне задруге из 1971. године, пјесма „Тибуло“ објављена је на стр. 117, а пјесма „Вече“ на 176 стр.
Тибуло
Пред хладни Венерин кип, под сенком питоме
ноћи,
Тибуло, квирит млад, зачуђен застаде немо,
И чудни гледаше лик. На крилу одмора свога
Ромула вечни град спокојно, тихо је дрем'о;
А квирит стоји млад,
И с чудне статуе те, сањиве не своди очи,
И гледа бајни рад...
И зора сину већ, а он је стојао будан; -
И с нова тавна ноћ распусти чаробне власи,
А он је сневао сан; - и прекор из сна га трже,
Кроз бурни цели град што тајни збораху гласи, -
И он је чуо сам:
„Несрећни Тибуло наш, богови нека га штите!
Он љуби хладни кам“.
Звучни снимак пјесме Војислава Илића „Вече“, у интерпретацији Мирослава Љ. Ранковића, може се пронаћи на интернет-адреси: https://www.youtube.com/watch?v=yOMc630u5sc.
И факсимил предњег коричног листа прве свеске „Песама“ Војислава Илића (СКЗ, Београд, 1907) илуструје данашњи појмовник.
На данашњи дан убијен је борац за грађанска права и мир Мартин Лутер Кинг (1968), а умро је Милутин Гарашанин (2002), чувени српски археолог и члан Српске академије наука и уметности.
