ПОДСЈЕТНИК...На данашњи дан, 27. марта 2006. године умро је Станислав Лем
На данашњи дан, 27. марта 2006. године умро је Станислав Лем, „пољски писац и есејист, аутор бројних фантастично-научних дела.
Традиционалне мотиве 'научне фантастике' обично преплиће са савременом проблематиком морала и погледа на свет, а понекад и са мотивима филозофске гротеске, сатире и пародије. Гл. дела: романи 'Астронаути', 'Магеланов облак', 'Соларис', 'Звездани дневници'; књиге есеја 'Сума технологије', 'Филозофија случаја', 'Фантастика и футурологија', и др.“ („Мала енциклопедија Просвета“, Том 2, Београд, 1986, стр. 464).
У књизи „Савременици будућности“ („Народна књига“, Београд, 1983, стр. 336), др Зоран Живковић пише: „Лемов импозантан опус броји преко тридесет библиографских јединица, насталих током сада већ тридесет пет година сталне стваралачке напетости. Рођен у породици лекара галицијског порекла у граду Лавову 12. септембра 1921. године, Лем 1940. године креће очевим и ујаковим стопама и уписује се на студије медицине, али га у њиховом похађању ускоро осујећује нацистичка окупација. Током рата, аутор 'Непобедивих' ради у не особито научнофантастичном амбијенту аутомеханичарске радње, одржавајући везе са пољским покретом отпора. Године 1944. сели се из Лавова, који бива прикључен СССР-у, у Краков, где наставља медицинске студије и завршава их 1948. Потоња Лемова биографија лишена је великих обрта, бар што се спољних збивања тиче. После краткотрајног рада у својству лекара-стажисте, Лем напушта тај позив и почиње да се бави писањем.“
Подсјетник на данашњи дан илустрован је факсимилом предњег коричног листа Лемовог романа „Соларис“, који је 1988. године издала београдска „Просвета“, у чувеној едицији „Кентаур“, подзбирка „Научна фантастика“. Уредник издања у преводу Петра Вујичића је већ поменути др Зоран Живковић, а аутор слике на корицама је Добросав Боб Живковић, дугогодишњи илустратор „Политикиног забавника“, чија се изложба у београдском Музеју примењене уметности може погледати на интернет-адреси https://mpu.rs/izlozbe/bob/.
„Крећемо у космос, спремни на све, то значи на самоћу, на мучеништво и смрт. Из скромности не говоримо то гласно, али мислимо понекад да смо дивни. Међутим, то није све, а наша спремност показује се само као поза. Уопште нећемо да освајамо космос, хоћемо само да проширимо Земљу до космичких граница. Једне планете треба да су пустињске, попут Сахаре, друге ледене као пол или тропске као бразилска џунгла. Хумани смо и племенити, нећемо да освајамо друге расе, хоћемо само да им пренесемо наше вредности и у замену да преузмемо њихово наслеђе. Сматрамо се витезовима светог Контакта. То је друга лаж. Не тражимо никога осим људи. Нису нам потребни други светови. Потребна су нам огледала.“ (Станислав Лем: „Соларис“, „Просвета“, Београд, 1988, стр. 77).
Лем је био презадовољан романом „Соларис“: „Кад приступим раду на неком делу, обично сам свестан онога што желим да пишем, коју врсту књиге, с каквим нагласком, ког стила, хоће ли то бити озбиљно или комично остварење, гротеска или сатира и тако даље. У случају 'Солариса' догодило ми се нешто изузетно. Та је књига, у дословном смислу речи, била пустоловна. Написао сам је сасвим спонтано, тако да ме је на сваком кораку очекивало понеко изненађење. Нисам свесно владао грађом дела, што је на крају условило да целу годину дана одгађам завршетак романа: задовољавајући крај никако ми није падао на памет. Данас ми се чини да је књига ваљано окончана. Сматрам да је написана баш онако како треба.“ („Савременици будућности“, стр. 341).
„Соларис“ је филмован у два наврата. Први пут 1972. у режији Андреја Тарковског; Криса Келвина играо је Донатас Банонис. Римејк из 2002. године режирао је Стивен Содерберг, а у главној улози појавио се Џорџ Клуни.
На данашњи дан, 27. марта 1965. године, умро је и чувени француски архитекта Шарл Едуар Жанре, познатији као Ле Корбизије.
Поводом једне његове изјаве о главном граду Србије, у књизи „Кратка историја Београда“ („Дерета“, Београд, 1998, стр. 71), Милорад Павић је написао: „Очигледно, Корбизијеов најружнији град на најлепшем месту, кроз историју је био веома често најлепши град на најстрашнијем месту света. У закључку, могли бисмо парафразирати 'Њујорк Тајмс' из далеке 1876. године. Да се на турском походу у Европу није испречила Србија са Београдом (који је тада сравњен са земљом), данас би свакако као он изгледали Немачка и Француска, Беч, Минхен, Шалон и Марсеј.“
