Поводом изложбе "Ћопићево роњење испод сјенки" аутора Анице Нарић
У чувеном писму књижевнику и пријатељу Зији Диздаревићу, написаном неких тридесетак година након Зијине смрти, над рукописом "Баште сљезове боје", Ћопић је наслутио судбину сличну оној свога пријатеља. Ишчекујући исте црне коње и црне коњанике, пожурио је да исприча златну бајку о добрим људима. А носио ју је још од родних Хашана, од рјечице Јапре и чувене на њој воденице, носио је у доживљајима свог веселог дјетињства, када, како каже, није знао за поразе. То је било литерарно језгро најчитанијег, најпопуларнијег и најтиражнијег писца на простору бивше Југославије, чије су књиге преведене на преко тридесет свјетских језика.
Након бихаћких гимназијских дана, калио је Бранко учитељски занат у Бањој Луци, Сарајеву и Карловцу, иако се никад неће бавити овим послом. У Бањој Луци га је говор о социјалним неправдама, изречен на гробу младог пјесника Миле Бекута, довео до првог искључења из школовања у овом граду. Како су тада били познати Јевтићеви избори, пријатељи му удесе да иде даље за Пакрац, а одатле у Карловац. Из тих карловачких матурских успомена остаде му лијепо сјећање на Бебу Веселић из Добоја, која ће погинути 1943. у селу Трнави.
Од Карловца пут га је одвео за Београд, гдје ће уз студиј на Филозофском факултету почети објављивати и приче у београдском листу "Политика", својој "књижевној колијевци".
Отпочињањем Другог свјетског рата, скупа са народом Грмеча, кренуо је и прије избијања устанка у НОБ. Највише је радио у културно-просвјетном сектору, пишући пјесме, скечеве за партизанске приредбе, приче, а био је и ратни извјештач бањалучког "Гласа" и "Борбе". Доживио је тада и личну трагедију - у рату су му страдали брат и сестра, којој ће касније посветити пјесму "Гроб у житу".
Након рата живио је и стварао у Београду. Био је једно вријеме сарадник у обновљеном "Јежу" те уредник "Пионира".
Због своје сатиричне "Јеретичке приче" објављене 1950. у "Књижевним новинама" Душана Костића, доспио је под удар власти. Тада су почеле стизати осуде са самога врха - пера су се латили Милован Ђилас и Моша Пијаде у "Борби", наручивани су плаћени текстови, а на 3. Конгресу АФЖ-а у Загребу Тито је јавно прозвао Ћопића, оцијенивши његову причу као напад на цијело југословенско друштво. И писац, и прича, и цртеж Зуке Џумхура који ју је пропратио, били су годинама забрањени да се помињу. Знао је Бранко у том невакту познаницима у шали рећи да је већ био спремио ћебе, да одслужи "казну". Само је велика популарност сачувала писца од хапшења. Ниједна се ђачка читанка у то вријеме није могла написати без Ћопићевих текстова. Али, и поред притисака од стране режима, Ћопић није никад одустајао од својих сатиричних текстова, којим је критиковао немиле појаве у друштву и увијек је ишао "линијом неумољивих истина које не приклањају главу пред дневном политиком". Све до свог трагичног краја био је надзиран од стране државних служби. Историјски архив града Београда чува повелики досије о Бранку Ћопићу (његова бројна партијска саслушања, изјаве, говоре).
Посљедњи пут је боравио у завичају 1983, у Босанској Крупи, поводом књижевних сусрета "Стазама дјетињства". Притиснут емоцијама, није успио да до краја изрецитује своју омиљену пјесму "Мала моја из Босанске Крупе".
Бранко Ћопић је под страховитим психолошким притиском окончао свој живот 26. марта 1984. године скоком са Савског моста, са истог оног под којим је заноћио када је, због неспоразума са пријатељем који га је требао сачекати, први пут дошао на школовање у Београд. У његовом радном столу накнадно је пронађена опроштајна порука на чијем крају је писало "Збогом лијепи и страшни животе! ". Славни Ћопић данас почива у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.
Књижевно дјело писца који је правио од свијета сопствену башту сљезове боје остаће трајни споменик бројним нараштајима.
Изложбу приређену поводом 40 година од Ћопићеве смрти, аутора Анице Нарић, посјетили су, организованим доласцима, ученици ОШ "Петар Кочић" из Сјенине Ријеке, ОШ "Свети Сава" из Добоја, ЈУ Саобраћајне и електро школе Добој, ЈУ Техничке школе Добој, ЈУ Медицинске школе Добој и многи други поштоваоци Ћопићеве ријечи.
