У Народној библиотеци Добој отворена изложба под називом "СРЦЕ СЕ СВЕТОЈ РЕЧИ ОТВОРИ", коју је припремила библиотекар Аница Нарић

Поводом 80 година од смрти српског пјесника и дипломате Јована Дучића, синоћ смо у Народној библиотеци Добој отворили изложбу под називом "СРЦЕ СЕ СВЕТОЈ РЕЧИ ОТВОРИ", коју је припремила библиотекар Аница Нарић.

Изложбом је представљен Дучићев књижевни и дипломатски рад и можете је погледати до 31. августа 2023. године.

ИЗЛОЖБА

Звали су га кнезом српских пјесника. О своме народу исказао је најљепше ријечи и испјевао најљепше пјесме. Иако је већину свог живота провео у иностранству, Јован Дучић је увијек остао везан за своју Херцеговину, ту ковницу српскогa језика, како ју је називао, а чувени бријег Леутар изнад Требиња, чије само име елефтерија значи слобода, биће стални путоказ том вјечном номаду. „Стварно, отаџбина, писао је он, није ни тло, ни племе, ни језик него колективни дух једног народа.“

Јован Дучић се школовао у Требињу, Мостару, Сарајеву и Сомбору; учитељевао је у Бијељини, затим манастиру Житомислићу и Мостару; студирао је у Женеви и Паризу. Године 1931. постао редовни члан Српске краљевске академије.

У Бијељини му је због двију патриотских пјесама 1894. године био забрањен учитељски рад у свим српским школама на цијелој територији Босне и Херцеговине. У Мостару, центру српске духовности, био је активан члан Српског пјевачког друштва Гусле, а скупа са Атанасијем Шолом, Светозаром Ћоровићем и Алексом Шантићем покренуо је 1896. ћирилићни лист Зору.

Осим пјесама, Дучић је писао и есеје о својим савременицима, путничка писма, цртице, политичке чланке. Дучићева Сабрана дела у издању Народне просвете из Београда  чине Песме сунца, Песме љубави и смрти, Царски сонети, Плаве легенде те Градови и химере. Објавио је још и дјела Благо цара Радована, Јутра с Леутара, Стаза поред пута, Моји сапутници, те монографију о свом далеком претку грофу Сави Владиславићу.

Више од три деценије провео је у дипломатији. Службовао је у десетак држава, а у Букурешту је 1939. именован за првог амбасадора Краљевине Југославије. Сјећајући се времена проведених у дипломатији писао је: „Нисам доживео само оно што доживи човек коме је ишло све како је хтео, него сам ја лично доживео колико и цела једна династија, по највећим градовима, највишим друштвима, највећим универзитетима, музејима, библиотекама, галеријама...'

Након слома Краљевине Југославије отишао је из Лисабона у Америку.

Тестаментом је све што је стекао оставио Требињу, али и завјет српском народу да му се подигне у његовом граду црква налик прекрасној Грачаници на Косову у којој би пјесников прах вјечно почивао.

Јован Дучић је умро на Благовијести, 7. априла, 1943. године у граду Гери, држави Индијана, његови су земни остаци пренесени и положени 13. септембра 1946. у порту манастира Светог Саве у Либертвилу, којом приликом је надгробно слово држао владика Николај Велимировић. А 2000. године, након 57 година чекања у туђини, Дучић се вратио своме народу, својој Херцеговини, да почива у Херцеговачкој Грачаници подигнутој на брду Црквини.