ИЗЛОЖБА У ПОМЕН ВУКУ КАРАЏИЋУ У ДОБОЈСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ

„Војевање Вука Караџића“ - назив је изложбе коју је приредила библиотекар Аница Нарић, а посвећене обиљежавању 160 година од смрти Вука Стефановића Караџића. Изложба, приређена на 20 паноа и са књижном грађом изложеном у 12 витрина, биће отворена у Галерији Народне библиотеке Добој, у сриједу, 4. децембра, у 12 сати.

Овај значајан јубилеј прилика је да се сјетимо мукотрпног пута овог „граматичког генија“, како га је назвао Јернеј Копитар, и његових великих заслуга за српски народ те за цијели славенски свијет.

Вук Караџић је централна личност цјелокупне српске књижевности и један од најдаровитијих људи који су постојали у нашем народу. Овај велики реформатор српског књижевног језика и правописа подарио нам је дјело равно раду једне академије: збирке народних пјесама, приповијетке, загонетке, пословице, богату етнографску грађу, многе чланке који се тичу језичких питања, први рјечник, историјске расправе те обимну преписку. Остале су записане Даничићеве ријечи да када је Бог створио човјека, да му је намјеравао поклонити да га описмени, узео би азбуку Вука Караџића.

На путу реформе самоуки Вук одбацио је стару традицију и кренуо у рат пером против најобразованијих људи свога времена код Срба, са идејом да се пише како обични народ говори. Књиге штампане његовим правописом тада су у отаџбини Србији забрањиване и уништаване, а црквене и државне власти чиниле су све да онемогуће сваку Вукову активност. Сам је извојевао једну од највећих побједа у српској књижевности и створио нову књижевност на народној основи.

Највећи дио живота провео је у Бечу. Велика је Вукова заслуга у томе што је извео српски народ на културну сцену Европе, представљајући народне пјесме, које су, у ученим круговима, стављане у ред са Хомеровим.

Вук Караџић је носилац бројних свјетских признања: почасни доктор филозофије Универзитета у Јени, добитник Сребрне медаље Руске академије наука за „Српски рјечник“, члан Царске академије наука у Бечу, почасни члан Императорског универзитета у Харкову, дописни члан „Ученог друштва“ Краковског универзитета, дописни члан Академије наука у Берлину, члан „Друштва за историју и старине руске“, при императорском Московском универзитету, доживотни почасни грађанин града Загреба. Одликован је од стране руског и аустријског цара те пруског краља. Упркос бројним признањима, Вук је истицао да му је једина награда његова „да учени и у овом послу вјешти људи“ после његове смрти кажу да ја он тај посао разумијевао.

Умро је у Бечу 7. фебруара 1864. године, а његове су кости пренесене 1897. у Београд, гдје су са великим почастима сахрањене у порти Саборне цркве.

Позивамо све заинтересоване посјетиоце да дођу на отварање ове изложбе која је омаж оцу српске књижевности и која је један мали допринос очувању тековина Вукове дугогодишње борбе за језик и писмо какве данас имамо.