Изложба: Вук Стефановић Караџић - 200 година од првог издања Српског рјечника (1818-2018)

У Народној библиотеци Добој у току је изложба Вук Стефановић Караџић аутора Љубице Ђекић, књижничара, и Анице Нарић, библиотекара.

Изложба је уприличена поводом обиљежавања двјеста година од првог издања Српског рјечника (1818), капиталног дјела српске књижевности и науке. Српски рјечник истолкован њемачким и латинским ријечма, како му гласи пуни назив, изашао је у штампарији Јерменскога манастира у Бечу, са 26. 270 сакупљених ријечи из живог говора и са прегледом српске граматике; издат је у великом лексиконском октав-формату и штампан је Штраусовим словима. Од свих појединачних Вукових списа ово је најзначајније његово дјело јер је ту велики српски реформатор и сакупљач народних умотворина формулисао своју језичку и правописну револуцију, зацртао стазу којом се требало даље ићи.

Рјечнику је дат значајан предговор, „један бојевит пролог о досадашњој српској књижевности“ (Ј. Копитар), који ће за српску књижевност имати позитивне посљедице. Књижевни језик с којим је Вук изашао у Рјечнику одговарао је у основи тадашњем тршићком говору. У преговору Рјечника Вук је разликовао три нарјечја у говору српскога народа: херцеговачко, ресавско и сремско. „Мени се – писао је - ни једно ово нарјечије не чини љепше ни милије од другога, него су ми сва три једнака; а ову сам књигу зато писао Ерцеговачким: а) што се тако говори онђе ђе сам се ја родио, и тако сам најприје од мајке и од оца научио говорити; а б) да виде Сријемци и Бачвани и Банаћани, како њиова браћа и по оним земљама говоре: зашто се до сад о том није писало.“(Предговор Српском рјечнику, 1818; фототипско издање „Просвета“, Београд, 1966)

Рад на „Рјечнику“ Вук је отпочео на наговор Словенца Јернеја Копитара, истакнутог слависте и цензора за новогрчке и словенске књиге у Бечу. Копитар му је помогао приликом превођења одредница на њемачки и латински језик. Највећи посао око прикупљања ријечи одвијао се у фрушкогорском манастиру Шишатовцу, гдје је Вук боравио као гост архимандрита Лукијана Мушицког 1816. године. Штампање књиге потпомогао је бечки трговац Теодор Тирка, а међу претплатницима на Рјечник били су и племић Сава Текелија те карловачки митрополит Стефан Стратимировић.

Вук је у свој Рјечник унио само ријечи које је чуо у народу, и забиљежио их онако како се изговарају. Рјечник представља тријумф српског језика; њиме ће Вук показати свијету прави српски језик, његову граматику, обичаје, вјеровања те предања српског народа. У самом Рјечнику је више од 115 чланака посвећено српским обичајима, пословичним анегдотама итд.; они се, по ријечима Ј. Копитара, могу употријебити и за једну српску читанку.

У борби за српски језик ово дјело је значило прекретницу и темељ будуће српске културе.

Кад је Рјечник изашао, у европским круговима добио је највеће похвале и признања, док је у српским наилазио на буре негодовања. Овај Рјечник је осудило готово цијело друштво због ортографије, нарочито због латиничне јоте, и због „нечедних ријечи“ које Вук није изоставио. Било је појединица који су хвалили рјечник (нпр. Гавриловић, Соларић, В. Васиљевић). У Србији су доцније уништаване књиге штампане Вуковим правописом, а кнез Милош Обреновић је оне који су се служили тим правописом називао рђавом сектом, такозваном вуковском. У сарадњи са митрополитом Стратимировићем кнез Милош је онемогућавао рад те секте у обновљеној Србији и многе такве књиге у ватру бацио. А на истој ломачи Стратимировићевој, почетком 1819, завршио је и Српски рјечник. За Вука је од нарочитог значаја било што је на његову страну јасно и отворено стали Јернеј Копитар и истакнути Нијемац Јакоб Грим. Сам велики Грим објавио је на њемачком његову граматику из тога Рјечника, а Рјечник најпохвалније приказао.

Може се рећи да је Вуков Српски рјечник , тај памтивек у коме се огледа слика духовне културе српског народа на почетку 19. вијека, и данас живо дјело, 'књига за читање', и представља једну од најзначајнијих књига написаних на српском језику уопште, синтеза народног духа и Вуковог стваралаштва. Вук је за свој књижевни рад добио многа признања: изабран је, поред осталога, и за дописног члана бечке, берлинске и петроградске академије наука, и одликован руским, аустријским, пруским и црногорским орденима. Отимајући од заборава српско народно благо, Вук је столовао на трону српске књижевности, стекавши тако своју бесмртну славу, и оставивши српском народу најљепши тестамент.