ПОДСЈЕТНИК...Двадесет деветог априла рођен је Дјук Елингтон (1899-1974), правим именом Edward Kennedy Ellington, „амерички пијанист, композитор и шеф оркестра.

Датум последње измене сриједа, 29 април 2020 07:40
Објављено сриједа, 29 април 2020 07:33

DjukДвадесет деветог априла рођен је Дјук Елингтон (1899-1974), правим именом Edward Kennedy Ellington, „амерички пијанист, композитор и шеф оркестра. Већ 1926. године оснива оркестар који ће у наредних пет деценија бити узор свим џез-оркестрима. Уз Армстронга, најзаначајнија личност у историји џеза.

Виртуозан пијанист и композитор богате инвенције и изворности, дао је непроцењив допринос џезу оставивши више од 1500 композиција од којих су многе антологијске вредности.“ („Мала енциклопедија Просвета“, Том 1,  Београд, 1986, стр. 742).

У књизи „Duke Ellington“ („Нота“, Књажевац, 1988), чија предња корица илуструје данашњи подсјетник, Светолик Јаковљевић, наводи опроштајни говор на Елингтоновом погребу, који је одржао енглески писац Стенли Денс. Он је том приликом поред осталог рекао: „Сада се можда поставља питање да ли је Дјук Елингтон био грађанин места рођења и младости или места зрелости и смрти. У најтачнијем значењу речи био је грађанин света. И то је можда фраза, али колико је мало оних који то, као он, заслужују. Волео га је цео свет, сви слојеви друштва, Французи и Немци, Енглези и Ирци, Арапи и Јевреји, Индијци и Пакистанци, атеисти и одани католици, комунисти, па чак и фашисти. Од свих градова које је освојио – више од Наполеона али бољим средствима – посебно се сећам Буенос Аиреса када је тамо гостовао први пут. После завршеног последњег концерта седео је у колима испред дворане пред одлазак на аеродром. Људи су му пружали руке кроз врата спуштених стакала, људи који су плакали и који су пружали поклоне. Био је потресен до суза... Његове плоче су његов највећи дар нама. Са њима улазимо у јединствен свет испуњен сновима, осећањима, маштом и чудесним хармонијама. Он је истакао вредности својих музичара којих ни они сами нису били свесни. Имао је способност да учини да добри музичари звуче као велики а велики да буду највећи. Као аранжер најбољи у овом послу, био је способан да им створи сјајну позадину а као један од најинвентнијих – и потцењених клавириста, давао им је инспиративну пратњу. Он је у ствари био више подстицај него утицај, и мада није држао до дисциплине, водио је свој оркестар с мудрошћу. Значај његовог рада није прошао без признања. Свој седамдесети рођендан прославио је у Белој кући где му је председник Никсон уручио медаљу слободе, највише америчко грађанско одликовање. Председници Џонсон, Ајзенхауер и Труман на различите начине одали су му признање за његова достигнућа. Седамнаест универзитета изабрало га је за почасног професора. Висока одликовања добио је од цара Хаила Селасија, од Француске, Шведске. Његов лик се појавио на поштанским маркама Тоголенда, Чада, касније и САД.“

Елингтонова музичка нумера “Take the A Train” доступна је на јутјуб-каналу morrisoncoursevids: https://www.youtube.com/watch?v=cb2w2m1JmCY.

SlavicaПремијера филма „Славица“, првог југословенског дугометражног играног филма, одржана је 29. априла 1947. године. У том филму главне улоге играли су: Ирена Колесар, Дубравко Дујшин, Маријан Ловрић, Царка Јовановић, Љубиша Јовановић, Јозо Лауренчић, Божо Николић, Ивка Рутић, Дејан Дубајић, а режирао га је Вјекослав Афрић.

У књизи „Историја југословенског филма“ (Институт за филм, Београд, „Партизанска књига“, Љубљана, 1986), Петар Волк о Вјекославу Африћу, на стр. 138. пише: „Рођен је на Хвару. Глумачку школу завршио је у Загребу. У младости борави у Сплиту, Сарајеву и Београду, а од 1931. усталио се на загребачкој сцени. Остварио је приличан број познатих ликова, од којих су најупечатљивији Хамлет, Британик, Раскољников, Фауст и Кнез Мишкин. Од 1942. године учествује у партизанским позоришним дружинама, оснива и руководи Казалиштем народног ослобођења. Директор је и професор Високе филмске школе у Београду (1947-49), затим професор Академије за позориште, филм, радио и телевизију и ректор Универзитета уметности у Београду. Веома је био активан у обнови позоришног живота после ослобођења и у стварању основа нове југословенске кинематографије. Аутор је првог југословенског играног филма.“

Жељко Фајфрић у књизи „Била једном једна земља : Титова Југославија“ („Даламбер“, Нови Сад, „Имприматор“, Сремска Митровица, 2012, стр. 225), о филму Славица је написао: „Први послератни играни филм јесте ратни 'Славица' (1947). Снимила га је 'Авала-филм'. Тај је филм за кратко време одгледало скоро четири милиона људи. Ако се узме у обзир да је биоскопа било мало, да то нису биле велике сале, да није било ни технике, ни струје, укратко, ако се узме у обзир сва она сиромаштина која је тада владала – ово је више него огроман број. Тешко да је и један домаћи филм имао толику гледаност. Тема је ратна: Славица (Ирена Колесар) и Марин раде у рибарској задрузи. Они сакривају од Италијана нови рибарски брод, али их ови хапсе, но партизани их ослобађају. Након тога Славица и Марин учествују у борби, а у једној поморској бици Славица гине. Све се завршава тако да партизани ослобађају град, а брод добија име 'Славица'. У овом филму не треба тражити неку уметност, то је једноставно био почетак. То су тада назвали 'филм за народ'. Због тога у овом филму има свега. Ту су социјални, класни, политички, љубавни, ратни и револуционарни мотиви. Све је једноставно: они који су лоши – они су лоши, који су добри – добри су. Та шема је толико црно-бело приказана да се у неким стварима отишло и до карикатуре. Али баш је то деловало на тадашњу публику. Одлазак у биоскоп био је празник, а 'Славица' је схватана дословно.“

Плакат за филм „Славица“, којим је илустрован овај текст, преузет је са интернет-платформе: https://www.pinterest.com/pin/498421883752561557/.

Кратко излагање филмског критичара Дејана Дабића о овом филму, доступно је на јутјуб-каналу Ex Yu Film: https://www.youtube.com/watch?v=EACUA47BpV0.

На данашњи дан, у бомбардовању Савезне Републике Југославије, срушен је торањ на Авали. Рођени су: грчки пјесник Константин Кавафи (1863) и америчка глумица Мишел Фајфер (1958), а умро је Алфред Хичкок (1980), америчко-британски филмски режисер.