ПОДСЈЕТНИК...На данашњи дан, 9. априла 1821. године, рођен је француски пјесник Шарл Бодлер.

На данашњи дан, 9. априла 1821. године, рођен је француски пјесник Шарл Бодлер.

„Као студент права постао је зависник од опијума и хашиша и заразио се сифилисом. Безобзирно трошење на лепу одећу и намештај одвело га је у живот оптерећен дуговима. Године 1844. ушао је у везу с црнкињом Жаном Дивал, која га је надахнула да напише неке од најлепших песама. Објавио је један једини роман, 'Хвалисавац' (1847). Његово откриће дела Едгара Алана Поа 1852. подстакло је дугогодишњи рад на њима, што је за резултат имало блиставе преводе и критичке чланке. Бодлерова слава углавном почива на збирци песама 'Цвеће зла' (1857), која се бавила еротским, естетским и социјалним темама на начин који је саблазнио многе његове читаоце, припаднике средње класе, тако да је био осуђен за скаредност и бласфемију. Иако је овај наслов прерастао у симбол за изопаченост, књига је постала најутицајнија збирка лирике у Европи XIX века. Његове 'Мале песме у прози' (1868) представљају важан експеримент у прозном песништву. Такође је писао провокативне есеје из критике уметности. Позне године биле су му помрачене разочарањем, очајем и великим дуговима; умро је од сифилиса у 46. години [1867]. Сматра се првим и најбољим песником модернизма у Француској.“ („Енциклопедија Британика : сажето издање, А-Б“, Београд, 2005, стр. 155).

Никола Ковач је о овом пјеснику записао: „Оно што Бодлеровом пјесничком чину даје снагу и увјерљивост модерног концепта умјетничког стварања и што га издваја из хора ефемерних стихотвораца – ерудита, интимиста или 'утилитариста' из средине прошлог вијека, то је, свакако, увјерење да се поезија рађа као неминовност свјесног реаговања на укупност људских представа о животу и свијету једног времена. Из тог увјерења произлази и потреба за сталним суочавањем лица и наличја ствари, реалности и фикције, за сталним представљањем личних траума и искушења као универзалног искуства духа у сукобу са властитим опрекама и неизбјежним границама реалног свијета.“ („Француска књижевност : 3/I“, „Свјетлост“, Сарајево, „Нолит“, Београд, 1981, стр. 54).

Бодлерова пјесма „Албатрос“ (рецитује Драгана Кауцки) може се послушати на јутјубу, на адреси: https://www.youtube.com/watch?v=vE5I7z31YVM, а на адреси: https://www.youtube.com/watch?v=DQzBlPkNN_w, Миле Васиљевић казује његову пјесму „Она и кад хода плеше“.

Године 1933. на данашњи дан, рођен је Жан-Пол Белмондо, „француски филмски глумац, око 1960. тумач улога у најзначајнијим остварењима редитеља 'новог таласа', посебно запажен као сарадник Годара; касније наступао у великом броју авантуристичких филмова који су му донели статус љубимца широке публике. Филмови: 'До последњег даха', 'Жена је жена', 'Луди Пјеро', 'Леон Морен, свештеник', 'Модерато кантабиле', 'Лопов', 'Борсалино', 'Стависки' и др.“ („Мала енциклопедија Просвета“, Том 1,  Београд, 1986, стр. 217).

Белмондо који је послужио Мебијусу (Жан Жиро) као модел за лик стрип-јунака поручника Блуберија, својевремено је изјавио: „Симпатичан свет ти Срби. Редак осећај за гостопримство и поверљива присност која краси само оне што знају да буду изврсни пријатељи.“ (https://www.youtube.com/watch?v=3er1VytZ5y8).

Трејлер из култног филма „До последњег даха“ (1960. режија Жан-Лик Годар) налази се на јутјуб-локацији: https://www.youtube.com/watch?v=tvwUFCHg-P4.

Светлана Велмар-Јанковић, српска књижевница (годиште 1933), умрла је на данашњи дан 2014. године. „Рођена је и студирала у Београду... Пише прозу о проблемима данашњих интелектуалаца и о вези традиције са савременим добом, као и есеје о српским писцима XX века. Дела: романи 'Ожиљак', 'Лагум', 'Бездно', 'Прозраци', хроника 'Дорћол', збирка есеја 'Савременици' и друга. Добитник је књижевних награда 'Исидора Секулић', 'Иво Андрић' и НИН-ове награде.“ („Енциклопедија Британика : сажето издање, В-Ђ“, Београд, 2005, стр. 34).

Писала је: „Међу старијим становницима Дорћола и данас постоји уверење да у подне, коловозом улице која се сада зове Улица седмог јула а која се некад звала и Улица краља Петра, и Дубровачка, и Стара чаршија, избија црна светлост под којом прах прошлости постаје приметнији. Сматра се да се та светлост најбоље може уочити ако се, у доба дана када сунце постиже зенит, стане на један од углова раскрснице улица Седмог јула и Душанове, па се погледа навише, уз падину, према Зереку који се оданде види и према Кнез Михаиловој, која се не види. Тада се, кажу, у самом средишту ове раскрснице назире круг у којем је светлост, као прамење црног сунца, најгушћа. Оно што, по свој прилици, није лако разрешити, то је недоумица о томе да ли је у кругу извориште или ушће ове светлости...“ („Дорћол – Стара чаршија“).

Овај подсјетник илустрован је факсимилима предњег коричног листа књига „Цвеће зла“ („Глас“, Бања Лука, 1979) и „Бездно“ („Време књиге“, Београд, 1995), као и посветом Светлане Велмар-Јанковић Народној библиотеци Добој, исписаној на насловној страни романа за који је добила НИН-ову награду.

Веселин Чајкановић, српски историчар религије, рођен је на данашњи дан 1881. године, а умрли су француски књижевник Франсоа Рабле (1553) и Френсис Бејкон (1626), енглески филозоф, књижевник и државник.